Prepodobni Ahilije
bi rođen u Kapadokiji od blagočestivih roditelja. Roditelji ga naučiše pobožnosti. I uporedo sa spoljašnjom, svetovnom filosofijom, on izuči i unutrašnju, duhovnu filosofiju. On ukrasi sebe svima vrlinama, i životom po Bogu.
Zato bi postavljen za episkopa Larise. Kao episkop učestvovao na Prvom Vaseljenskom Saboru 325. godine, na kome je posramio jeretike i kako svojom učenošću tako i svetošću izazvao veliko divljenje.
Uzevši jedan kamen, sveti Ahilije vikne arijevcima: „Ako je Hristos stvorenje Božje, kako vi kažete, recite, neka iz ovog kamena poteče jelej?“ Jeretici su ćutali i čudili se takvom pozivu svetog Ahilija. Tada svetac opet reče: „A ako je Sin Božji ravan Ocu, kao što mi verujemo, neka potekne jelaj iz ovog kamena“. I jelaj zaista potekne na udivljenje sviju.
Vrativši se posle Sabora u Larisu, božanstveni Ahilije poruši mnoge idolske hramove, i podiže iz osnova mnoge crkve i ukrasi ih blagoljepijem. On i demone izgonjaše iz ljudi, i činjaše veliko mnoštvo drugih čudesa.
Posle toga sveti Ahilije se mirno upokoji u Larisi 330. godine.
Kada je car makedonskih Slovena, Samuilo primio vlast nad Larisom, telo Sv. Ahila preneće u svoju prestonicu Prespu. I danas jedno ostrvo Prespanskog jezera i na njemu selo nose ime Ahil (Ail). Iz Prespe se širio kult i slavljenje Sv. Ahila među Srbima, preko Kumanova, do Arhilija na Moravici u Raškoj.
Srpski kralj Dragutin Nemanjić obnoviće taj kult 1283. i podići novi episkopski hram Sv. Ahilu Lariskom.
I tako su se u Gospodu sreli mučenik Arhilije iz sremsko-panonske ravnice i veliki nastavnik Pravoslavlja, čudotvorac i prosvetitelj iz tesalijske ravnice Ahil, na brijegu ispod koga se stiču Moravica i Rzav. Zagrlili su se u istini među Srbima, da im budu snaga, branik vjere i državnosti.
Kod nas je ovome svetitelju kralj Dragutin posvetio divni hram u Arilju.